Инспектори ураде све што је до њих, покушају да затворе Дом за старе, неко се уплаши и затвори, али има оних који су безобразни и пређу у други објекат или затворе врата и прозоре, а кориснике оставе унутра. Министарство нема моћ да их похапси, то треба да ради правосуђе и препозна као кривично дело, каже председник удружења Радослав Миловановић.
Он сматра да је кривично дело ако сместите људе у објекат који не задовољава све безбедносне и друге услове. Каже да, нажалост, нико није кривично гоњен, али да би неко требало да одговара и да казна онда послужи за пример.
„Касни се, да ли процеси дуго трају или су велики размаци између заказивања и онда не важи. Шта да радимо ми који испуњавамо све обавезе, зар, морамо сви да будемо у истом кошу. Буду казне по 30-40 хиљада динара, а на конту нерегуларног рада уштеде велики новац“, каже председник удружења приватних установа социјалне заштите, домова за смештај старих.
Он сматра да је кривица и у родбини која треба да се информише пре него што одлучи о смештају и додаје да се многи приликом избора руководе ценом.
„За 30 хиљада није могуће неком кориснику пружити све што му је потребно. Међутим, сад се цена с нелегалним скоро изједначила, а неки због се пар хиљада мање одлуче“.
Миловановић наглашава да се илагални домови ни не могу назвати „домовима“ јер је све то импровизација, а дом, како каже, може да буде само ако је лиценциран.
„Све ово што се дешава, то се не може десити у лиценцираном дому. Ситуација се понавља зато што министарство за рад има 14 инспектора, а сад је помама за отварањем, јер нема довољно капацитета и онда из варијанте да се неко лако збрине и да се узму паре, лако се људи одлучују за тако нешто. Министарство је учинило пуно за кратко време, пуно се ради, око 140 домнова је испунило минимум услова“
За сваки објекат постоји правилник који треба да се испуни, објашњава он и додаје да постоје прописани услови попут квадратуре, опремљености, стручних радника.
Цене су различите, неке су на нивоу државних домова, од 40 до 60 хиљада динара, ми се везујемо за средњу пензију и социјалну причу, али нисмо баш толико сиромашни, не треба да ускратимо старима да се сместе у адекватне установе.
„Један дом мора да има девет стално запослених, 60 одсто морају да буду стручни радници, да буде регистрован у привредном суду, да има социјалног радника, административног радника, медицинску сестру, неговатељицу, да раде безбедносне провере и заштиту на раду“.
Он објашњава да пошто нелегалне установе имају јако мале буџете не могу да испуне прописане услове, нити имају средстава да плате стручне запослене. Најлакши начин разоткривања нелегалних домова је пријава, а како каже, из удружења приватних установа социјалне заштите, домова за смештај старих скупљају информације са терена и желе да их разоткрију.
„Министарство је јако велики број забрана издало, издаје их све више и више. Људи морају добро да се информишу, да провере коме указују поверење. На сајту министарства је врло лако наћи листу лиценцираних домова, како ће да разликују да ли је неко лиценциран – увек треба да се обраћају стручним раднциима, ако постоји социјални радник онда установа иде у добром смеру, можда је у процесу лиценце. Ако је ту само власник онда мора да се препозна да ли објекат има безбедност. Морају људи да се интересују, ми у удружењу можемо да им укажемо, да предложоимо, где има места“.
Текст преузет са сајта n1info.com
